Fenomen prve verzije

[Dushan_S]

Ja ne?to ne verujem u prve verzije i nisam to nikad do?iveo... Radim i radim i radim na nekoj pesmi dok na kraju ne dobijem oblik kojim sam zadovoljan, ako radim i utvrdim da mi se manje sviđa, da ne?to ne ?tima, zastanem, skapiram na kojoj sam raskrsnici skrenuo na pogre?nu stranu, vratim se u tu tačku i onda opet pičim ali na pravu stranu. Ako mi se skroz ne svidi, samo ogolim sve nazad na osnovu ili izaberem neke od postojećih elemenata koji su već tu i radim istu pesmu ali drugačije aran?manski iz korena, na primer, brza pesma mo?e da postane ambijentalni techno sporać ili ?ta već i obrnuto. Po?to pesma mo?e da trpi drastične promene u ovom procesu, dotle da na kraju ima jako malo veze sa onim od čega sam krenuo, onda ne verujem ni u onu varijantu da će se ne?to baciti, ili, nije pesma dobra, ne vredi raditi na njoj. Ako ne?to nije dovoljno dobro, to samo znači da opet treba da se radi na pesmi jo? vi?e, da se menja tekst, okrene aran?man naglavačke itd.

Moj trip je da je taj utisak "spontanosti" i "iskrenosti" kod prvih verzija, vi?e posledica toga da je emocija iz koje nastaje pesma sna?na po samoj logici na početku a da kasnije autori (Pa i izvođači, pevači itd) ne umeju da se vrate nazad i ponovo u?ive u isti osećaj, svesno i namerno. Vrhunski glumci na primer ne zovu prvo izvođenje neke predstave "spontanim i boljim" od nekih kasnijih izvođenja, nego briljiraju ili ne zavisno od toga "kakvo im je veče" (da pojednostavim i ne ulazim u analizu od čega im zavisi perfomans)