Van Gogh in NRG Recording Studios

[VladaNS]

Mene od Van Goga odbija jedan paradoks. Vecina uspesnih muzicara kroz svoju mladost i adolescenciju pokazuju svoj ego, napaljenost, napichene frizure i pozeraj. Na kraju krajeva, mladost i jeste vreme za tako nesto. Posle tridesete ti muzicari nekako stasaju, postaju skromniji, daju umerenije intervjue...jednostavno odrastu (okej ima izuzetaka, billy idol je i dalje isti ali razlog tome je sto je on muzicar cije vreme je davno proslo i on zivi od starog izgleda i slave). Kod Djuleta je to islo obrnuto, on je na pocetku bio najnormalniji a sad u svojim poznim srednjim godinama izigrava napaljenog pubertetliju i ponasa se kao moj bratanac srednjoskolac. Neverovatno je koliko ga u tim godinama i sa toliko iskustva slava drma u glavu. Dakle, ne nervira mene muzika Van Goga. Nervira me taj STAV.

[Igor]

Bez iskrenosti nema pravog umetničkog dela, pa bilo da je ono naručeno ili se stvara pod takozvanim ?za du?u? okolnostima. Pri tom, naravno, ne mogu dokazati da li je Đule iskren ili neiskren, mogu samo priznati ?ta (ne)osećam dok poku?avam da ga razumem. Tako je sa svakim čovekom, i nema potrebe sopstveni rakurs razmi?ljanja nametati ili tvrditi da je neprikosnoven. Verujem da niko pametan ovde to ni neće. E sad, druga je stvar ?to svako svet posmatra iz neke svoje perspektive, te otud se i pitam: ?Bo?e, koja li je to Đuletova perspektiva? Gde li ?ivi taj čovek i muče li i njega sve ove budala?tine oko nas? Jer, ako uzmemo da je kao iskustvom nadahnuti autor prevazi?ao ovo na?e ludilo na lokalu, a majku mu, primećuje li da i sa tim svetom tamo (ne?to) ni?ta nije u redu? Postoje toliki muzički pravci gde ovo ?to rekoh nije va?no. Ali u rock'n'rolu...