Van Gogh in NRG Recording Studios

[VladaNS]

Mene od Van Goga odbija jedan paradoks. Vecina uspesnih muzicara kroz svoju mladost i adolescenciju pokazuju svoj ego, napaljenost, napichene frizure i pozeraj. Na kraju krajeva, mladost i jeste vreme za tako nesto. Posle tridesete ti muzicari nekako stasaju, postaju skromniji, daju umerenije intervjue...jednostavno odrastu (okej ima izuzetaka, billy idol je i dalje isti ali razlog tome je sto je on muzicar cije vreme je davno proslo i on zivi od starog izgleda i slave). Kod Djuleta je to islo obrnuto, on je na pocetku bio najnormalniji a sad u svojim poznim srednjim godinama izigrava napaljenog pubertetliju i ponasa se kao moj bratanac srednjoskolac. Neverovatno je koliko ga u tim godinama i sa toliko iskustva slava drma u glavu. Dakle, ne nervira mene muzika Van Goga. Nervira me taj STAV.