Kao po obicaju, rasprava pocinje da biva preopsirna.
Ovi mladji ucesnici u raspravi, zeljni da ostave utisak ili da se malo naprave vazni izgovaraju stvari koje bas i nemaju nekog dodira sa realnoscu, ali verovatno sami sebi tako izgledaju bitnije, dok se kod starijih oseca "zal za mlados'", gde se opet udaljavamo od resenja (sto je gledano iz moje licne perspektive jedino i bitno)...
Simptomaticno je to (govorim o "mladjima") da se uvek u kritikovanju ili sagledavanju "necega" cuje i vidi samo "neko", "niko", a nigde se ne pominje "JA". Ako se izgovori bilo kakva misao sa takvom uverenoscu, iza nje mora da postoji barem neki rezultat, ali to je meni nekako OK jer je to neka potreba za posto-poto dokazivanjem i uspostavljanjem.
Kod "starijih", opet niko da potegne, da istupi, da podvuce crtu, da stane svim svojim iskustvom i uticajem iza onoga sto misli, bez bojazni za posledice (cast izuzetcima).
E, takva nam je i muzika...
Ali da se ne brinete mnogo, muzika je kroz istoriju imala svoje uspone i padove i sve dok se ne desi totalna dekadencija, ne moze doci ni do reforme...
U istoriji muzike (udzbeniku) postoji jedna lekcija koja se zove "Glukova reforma opere". Cini mi se da sam jednom i objasnjavao...
U to vreme je opera dozivela uzasnu popularnost i usled prevelike produkcije, doslo je do toga da su pevaci postali doslovno bogovi, orkestar se smanjivao i smanjivao dok nije spao samo na cembalo, teme su bile groteskne, kao sto su to i spanske serije ovih dana, ali bukvalno isto (opera je sinkretizacija vise umetnosti, pa mesam zato i dramske momente danasnjice, radi usporedbe...). Vise se paznje posvecivalo sceni, nego muzici (da li je neko gledao Eurosong...?) i tako...
Da li vam je ovo poznato?
E, pa onda kad je sve doslo do faze neodrzivosti, covek seo, reformisao komplet operu, definisao orkestar, solistu, scenu kao kategorije, pa je tako sljakalo par stotina godina...
Zato i kazem, nemojte se mnogo nervirati, nego dajte vise licnog doprinosa, jer svaka krivica za stanje je prvo individualna, a tek zatim kolektivna.
Ne postoje "neki", vec smo to mi. Ima nas koji pokusavamo, ima nas koji dozvoljavamo, a ima nas i koji ne radimo nista, osim sto sedimo i pricamo u prazno, precutno se mireci sa trenutnim stanjem stvari.
Ovo sve bez namere da zadjem u dublju polemiku ili u raspravu sa nekim, cak je sve napisano vrlo dobronamerno.
P.S. Procitajte negde o Glukovoj reformi opere, iznenadicete se kolika je podudarnost sa onim sto se danas desava
