Ima tu jos nesto...
Juce sam uhvatio sebe, kako sam se primio na ono sto me u poslednje vreme UZASNO nervira.
Sedim ja tako sa ekipom i kartamo se, a u pozadini na TV-u MTV ili ona ukrajinska, kako se vec zove, ali neka muzicka stanica.
I skoncetrisan na karte ipak latentno slusam i muziku.
U jednom momentu na TV-u (zajedno) RNB (Samoproklamovani Rhytm & Blues... GDE JE RITAM, A GDE JE BLUES?!?!
) "diva" (jos jedan uzasavajuc termin u ovome kontekstu) Marry J. Blidge i odvratni, ljigavi, bljutavi i nadasve smrdljivo- politicki angazovani, licemerni Bono Vox, tj. U2 (bivsi dobar bend).
Pesma "One"...
U prvom momentu kroz mene prolazi ogromna kolicina besa, uzrokovana zbirom gore navedenih fakata, ali 10 sekundi kasnije, kapiram i to podsvesno (jer i dalje javno necu da priznam) da sam se primio. U2 zvuci jos bolje, cvrsce, energicnije, "diva" uopste ne peva lose, a povrh svega, to je TA PESMA koju sam nekad voleo, to je EMOCIJA sa albuma ACHTUNG BABY (jedan od najboljih albuma ikada, a zasigurno najbolji od U2) i to me je tako kupilo da sam danas vec nabavio snimak i slusao par puta u krug i pored toga sto me i dalje uzasno nerviraju zbog vec navedenih stvari i pored toga sto radim pesmu i aranzman dnevno i ne mogu da dignem glavu i sto mi idu na nerve "zastareli aranzmani" i zeleo bih da se desi "nesto novo"...
E, vidis, ljudi su po prirodi malo nostalgicni i sve te replike, sva reizdanja, kod njih pobudjuju samo ono najlepse od svega cega se secaju u vezi sa pomenutim. Ruzne stvari izostaju u percepciji, jer je ta "vremenska filtracija" takodje svojstvena svima nama.
Sory ako sam ugusio...
