Dok s jedne strane cenim doslednost, s druge strane nisam siguran da li je ta ista doslednost maska kojom bendovi prikrivaju nemoć da evoluiraju i, poput Darkwooda, ili Miladojke, suoče se sa svojim kreativnim ćorsokakom.
Moram priznati, u dubini duše, draže su mi priče s uvodom, razradom i zaključkom, nego one u kojima se bendovi bave reciklažom.
Dža ili buovci su iz moje vizure gledano imali svoj razvojni put koji se završio na liticama albuma Ultra muk, i od tada, pa sve do sada, ne doživljavam ih ozbiljno.
Ali, kažem, ima mlađih, pa verujem, ima i ko će.
