Baš ti se ništa ne dopada?
Mislim da se ovakva muzika i ne osmišljava niti se pravi zbog komercijalnog uspeha, i, što je još važnije, rekao bih da njeni tvorci uopšte nisu opterećeni time hoće li joj se pridodati neka etiketa, naročito ne ona da je umetnička.
Kažem, ja to tako doživljavam, drugačijim tumačenjima i viđenjima skidam kapu, ali ih i ne uzimam za ozbiljno.
Elem, neki bendovi, poput zagrebačkih "Pridjeva" ili beogradskog, mada je pravilnije reći vranjanskog Nežnog Dalibora, iako pripadaju istom korpusu, uspevaju da probiju barijere, pa su prilično popularni na gostujućim exYU terenima. Vrlo često sviraju, naravno, ne u halama kao cajke i Co.
Interesantno je, još, da se u Hrvatskoj stvara jedna vrlo zanimljiva, žanrovski profilisana grupa autora/bendova, s jedne strane okupljenih oko Dina Santaleze ("Pridjevi", Para lele") i oko neverovatnog Istrijana, Valentina Boškovića. Toplo vam preporučujem da ga čujete, mene je oduševio.
Ali ono što stvarno intrigira u toj priči, je to što kada lamentirate nad tim skromnim ali jasnim hrvatskim muzičkim leglom, ne možete da se oduprete utisku kako je sve, zapravo, krenulo iz Beograda, odnosno da je svima njima keva domaća Hope Sandoval, tj. Una Gašić iz "Bitipatibi". To je vrlo čudan osećaj, apstraktan, ali jak.
Evo Valentina, to pod obavezno! Videćete, lud je, mnogo je lud.
