Quote:
Originally Posted by Igor
Ne slažem se sa tobom Žileteu 
Devedesetih su nam donosili one bugarske kasete, pa onda ideÅ¡ od dilera do dilera, stalno neÅ¡to tražiÅ¡, eksperimentiÅ¡eÅ¡, kupiÅ¡ na ćoravo, učini ti se. S druge strane pacovskim kanalima ti doturaju fanzine, dođe i pokoja Heroina iz Hr, s ove strane pratiÅ¡ prvo Ritam, pa Ritam zabave, XZ, i tako redom.
Ja sam muziku godinama naručivao od jednog lika iz NiÅ¡a, imao je nebesku kolekciju svega mogućeg i nemogućeg. Načujem neÅ¡to u Kramerovoj i Perinoj emisiji na Radio Politici, pa pitam, levo, desno, mnogo viÅ¡e smo se tada družili, informacije su iÅ¡le od čoveka do čoveka, nije bilo Gugleta, pa na klik.
Ne znam, ja muziku ne delim na jaku, ili ovakvu, onakvu, samo na onu koja mi se sviđa, i na onu koja mi se ne sviđa. Pomenuo sam žanrove jer Fridom već milion godina neguje taj neki mračniji fazon, zato. Malo je, da ne kažem malo viÅ¡e zahtevniji za nekoga ko uÅ¡esa ne voli da izlaže klizećima u Å¡esnaestercu.
U principu, u redu je i ako smatraÅ¡ da je dobar mjuz samo onaj koji dolazi do tebe, međutim, u tom slučaju, ne bih se kladio da ne propuÅ¡taÅ¡ neke mnogo dobre note. |
Ok, to je tzv diletantski pristup.
Pri tom ne mislim na negativnu konotaciju pojma diletant, već na izvornu - gde se stvari rade isključivo zbog ličnog zadovoljstva ili kakvog interesa.
Pitanje ukusa jeste intimno pitanje, i tu se slažem sa tobom.
Ono Å¡to ljudi previđaju je da se ukus formira na dva načina: sistematski i slučajno.
Sistematski podrazumeva disciplinu, učenje (čak i neprijatnih stvari) građenje temelja i to po nekakvom istorijskom redosledu. Å*to će reći - ne može prvo da se sluÅ¡a npr punk ili heavy metal, pa odatle da se vraća u Monteverdija, Bacha isl.
Tako je sa muzikom, tako je sa slikarstvom, vinima, tekstilom, sa književnoÅ¡ću, politikom..tako je sa svim stvarima.
Ukoliko naravno stvari žele da se 1) razumeju i 2) osete.
Tek kada se ispune ta dva uslova, možemo da razgovaramo o ukusu, u pravom smislu te reči.
Slučajno, to je sistem "kako mi padne".
To je sistem lutanja, nabadanja i neprestanog traženja po površini, bez suštinskog i dubinskog zadovoljstva.
Kao kada bi neko predstavio npr sliku jednoga Albrechta Dürera i mi stali da blenemo u nju pokuÅ¡avajući da vidimo da li nam se dopada ili ne.
NaÅ¡a sposobnost "dopadanja" biće veoma slabuÅ¡nog inteziteta u odnosu na intenzitet kojeg bi imali da smo prethodno razvili sposobnost tumačenja umetničkog dela. Njenu istoriju, kontekst nastanka, eventualno stvaraoca, zatim simbole koji su koriÅ¡ćeni, tehniku, koej sve boje i zaÅ¡to baÅ¡ te boje ita itd..
U suprotnom, naÅ¡e "dopadanje" ići će veoma plitko.
Isto je i sa muzikom.
To ugađanje sebi svodi muziku na puku prijatnost. Za takvu publiku se onda takva muzika i pravi i onda je to jedan začarani krug iz kojeg je tečko izaći. Sistem proizvodnje i potroÅ¡nje.
Pri čemu se doÅ¡lo i do hiperprodukcije i samim tim opadanja vrednosti muzičkih ostvarenja.
Muzika je postala jeftina, brza..njeni konzumenti lenji i nesposobni da uživaju na pravi način.
Kako možemo to sa sigurnoÅ¡ću da znamo?
Tako što vidimo da je svet otišao u k....
Jer, da su ljudi bili disciplinovani i koristili muziku za ono za Å¡ta ona postoji, nikada toliko lenjog, sitnosopstveničkog, plitkog egoizma ne bi bilo.
Da ne budem pogreÅ¡no shvaćen: ugađati sebi je prirodno i poželjno, ali..kada je muzika u pitanju, čovek treba da bude napre muzički vaspitan i osposobljen, pa tek onda da se prepusti izboru.
Ovo sada Å¡to imamo je izbor zombiranih diletanata.
Često tu ubrajam i sebe, prekorevajući se Å¡to nisam imao viÅ¡e discipline da odvojim kukolj od žita, nego sam kao kmača jeo svakakve splačine i zatrovao mozak nepovratno.