[awacs]

Upravo sam preslušao, i imao sam utisak da slušam savršen tribute band. Fakat sve zvuči jasnije, čistije, ima ekstenziju i u basu i u visokima, sve kao super ali neki balansi su mi potpuno bez veze. Recimo, previše in-your-face vokal u Lucy in the Sky ili preterano upeglana matrica u Within You Without You. Tripozne pesme, a ovde su tretirane kao najobičniji pop. Čak, na neku foru, verovatno zbog drugačijih odnosa i zbog proširenog donjeg opsega, ponekad imam utisak da se neki delovi nekih pesama „vuku“, maltene kao da su usporeni (naravno da nisu, ali tako deluju). Nemam pojma, za reizdanje celokupnog kataloga iz 2009 sam imao razumevanja – fakat su prethodna digitalna izdanja bila maltene neslušljiva – ali za ovo ne vidim nijedan razlog osim da se ponovo uzmu pare.

U međuvremenu sam pročitao i prikaz u Rolling Stone-u, ono kao "This authorized reconsideration of a major canonical work may be how it was always meant to be heard". Msm... Tri ključna igrača umrla (dva Džordža i jedan Džon), Makartnija odavno ne može da se uhvati ni za glavu ni za rep koju verziju istorije Bitlsa plasira... Emerik ima neku svoju verziju... I sad će Giles Martin da objasni kako je to u stvari trebalo da zvuči. Msm...

Ljudi su 1967. uradili onako kako su tada umeli i mogli. I to je jako dobro. Da su imali današnju tehnologiju uradili bi drugačije. Možda bi i drugačije aranžirali. Možda bi Makartni svirao bas sa pet ili šest žica, možda bi Džon i Džordž svirali na Bogneru ili Englu, ali nisu. Ceo taj zvuk je i aranžiran i sniman i miksan u odnosu na taj trenutak, u odnosu na vinil kao nosač zvuka, u odnosu na zvučnike koji su tad bili aktuelni po kućama. I što je najvažnije – o tom zvuku su odlučivala šestorica likova.

Pozdrav,

Vasa