Super je tema...
Zabavno je bilo vratiti se unazad i napraviti malu rekapitulaciju.
Doduse, prilicno unazad.
"Ajde, da se, recimo, kao pocetak bavljenja muzikom (mada to nekako i jeste) ne racuna sviranje na pijaninu, posto je to bilo i u skolske svrhe.
Neka to bude, prvi dodir sa koliko-toliko profesionalnom muzickom opremom.
Jodnog od onih dana koji zauvek ostaju u secanju (jos uvek osnovacki dani) cale je dosao u kucu sa par drugara i doneo nesto u par ogromnih i teskih kutija. Nesto sto je zagonetno najavljivao prethodnih dana. Ta zagonetna sprava je bila, glavom i bradom, Elka X705, sa sve Leslie pojacalom i pedal bass kontrolerom.
Bilo je kao da se svemirski brod parkirao u decjoj sobi.
Neki njegov prijatelj i kolega (sada ne mogu da se setim imena) koji je bio ponosni vlasnik, putovao je negde, ili sta vec, na duze vreme, pa je spravu ostavio na probu i cuvanje na neko vreme. Koliko se secam, to bi trebalo da je bila 1982-a godina, a evo i zbog cega. U glavi imam potpuno jasnu i neizbledelu sliku kako, sedeci za ovom spravom, koja je tu vec neko vreme, otpakujem plocu "Shefield Steel" Joe Cockera i spremam se za premijerno slusanje. Iako sam se i do tada vec uveliko navukao i na neke muzike i na neke izvodjace (klavijaturiste), to je ploca koja je, sto se mene tice, puno toga promenila. Ok, Joe je tu super, nekoliko odlicnih pesama i vrhunskih autora, Sadkin/Blackwell produkcija, cuveni sviracki sastav iz Air Monserat i Power Station dana, da ne duzim dalje. Ipak, najveci razlog te promene i identifikacije (sviracke, aranzerske, stilske, zvucne) je g.Wally Badarou kome i posle toliko godina mogu da budem beskrajno zahvalan. Njegov performans i doprinos celom zvuku, makar i samo u (inace Winwodovoj) "Talking Back to the Night", je bio dovoljan da rascictim i shvatim kako ustvari zelim da sviram i zvucim.
X705 je bio, pre svega "State of the Art" sprava za "One man band" varijante, ali je ponegde koriscen i u "bendovskim"uslovima. Bio je to dvomanuelni, svemirsko - futuristicki (za sedamdesete) dizajnirani grob sa mnostvom dugmica, prekidaca i lampica. Tranzistorska organa, analogni mono/poly sint, string/ensemble masina, piano/clav modul, ritam masina i auto acompaniment modul, sa rudimentarnim editovanjem, tako reci "6 u 1" sprava. Neki od modula su i tada bili smesni i prevazidjeni, a neki veoma interesantni. Kako god, ta masina je ipak imala neki svoj unikatan zvuk, doduse prilicno dalek od onog Wally-evog koji sam nekakvom magijom pokusavao da dobijem slusajuci ga i skidajuci. Ipak, lepo sam se na njoj izigrao za tih nekoliko meseci koliko je bila tik pored kreveta.
Ako se, pak za pocetak moze smatrati onaj na sopstvenoj opremi, onda sve pocinje par godina kasnije. To su vec gimnazijski dani.
Prvi instrument, osim pijanina, koji sam mogao nazvati svojim (dobro i burazerovim
) je Fender Rhodes Stage 88 MK1. Ubrzo je stigao i Yamaha DX7 i uz "outboard" koji je bio sastavljen od Boss pedala (Stereo Chorus, Digital Delay) i jedne poluispravne "Big Muff" pedale, to je bio prvi ozbiljan setup.
Sve je to sviralo kroz Dynacord dvokanalno (keyboard? Hmmm ne mogu da se setim oznake) pojacalo sa odlicnim tremolom i Orange 4 x 10" kabinet. Za Rhodes je to bila dobra varijanta, za DX7 bas i ne, vise za "ne daj boze"... U sledecih par godina, na kratko su svracali i zadrzavali se Roland Juno 106 i Oberheim Matrix 6. Kratko, ne zbog toga sto mi se zvucno nisu svidjali, vec jednostavno sto mi nije bas pasovalo sviranje na non velocity klavijaturama.
Inace, Rhodesu, kojeg sam koju godinu kasnije prodao, sam skoro usao u trag, i mozda ga iz nekih sentimentalnih razloga otkupim, mada realno ne znam gde cu sa njim.
Prvi sledeci veliki apgrejd, kada je ceo setup dobio i "recording" odrednicu
, se desio kada je u kucu usao Tascam 246 Portastudio. Sa sve DBX redukcijom suma. Snimalo se, naravno, na Maxell MX metal kasete.
Malo se osavremenio i outboard, pa su, uz pedalice, stigle i neke "pro sprave", Alesis Midiverb i MXR Delay (zaboravio sam oznaku, mrzi me da guglam) i pod obavezno ritam masina. Prvo Roland TR505, a ubrzo zatim zamena u vidu "mnogo ozbiljnije" Yamaha RX11, koja je sluzila i kao primitivni sekvencer, vezana MIDI-em na sintove. Sve ostalo se usnimavalo kao u stara trakaska vremena.
Sledeci "kvantni skok" se desava sa Roland MC50 MK2 sekvencerom i Casio FZ-1 sempling klavijaturom, prosirenom na "neverovatnih" 2MB sempling RAM-a.
MC50 se kratko zadrzao jer je neumitno stizalo vreme "komjuterizacije", pa je vec bio vidjen za staro gvozdje. Zamenio ga je Atari 520ST, a zatim, vrlo brzo 1040ST. Probalo se sve sto je tada valjalo od softvera, a izbor je bio prilicno mali. Prvo Steinberg Pro32, pa zatim C-LAB ovi Creator i Notator, i zavrsilo se na Cubase-u. I, tako do dana danasnjeg.
Tamo negde do 90-e stigli su i Roland U20 i SC55, a ubrzo i U220 i Korg T3EX, pa je u saetup morao da upadne i Steinberg Midex, jer vise nije bio red da se sprave u MIDI lanac vezuju "na red".
Do prelaska na PC kao DAW kompjuter (negde 96-e na 97-u), sto bi oznacavalo i "kraj prvog dela" stigli su i Roland JD800 (koji je otisao koju godinu kasnije, ali se i srecno vratio) i Yamaha SY99, a poslednji, ali kratkotrajni kompjuterski apgrejd je bio u vidu Atari Falcon 030, koji jeste bio unapredjenje ali vise nije mogao da izdrzi borbu sa vremenom u kom vec vladaju PC i MAC.
Sa prvim PC-em, stigao je i EMU ESI-32, sa respektabilnih 32MB memorije i osam izlaza.
Ovde cu se zaustaviti. To bi bilo prvih 14 (ili 12, kako se uzme) godina. Mnogo duze od necega sto bi se moglo nazvati pocetkom.
Ostalo nije tema.
Eto, tradicionalno opsirno.
