[Dushan_S]

Dobra produkcija je, najjednostavnije, ona koja čini pesmu još boljom. To nekada znači da je produkcija tehnički savršenija. U tome bolja tehnologija može pomoći, ali je jednako bitan i tehnički dobar perfomans benda. Što kažu na engleskom govornom području "Ne može se ispolirati govno". Sa druge strane, često nekoj muzici ili izvođaču ne leži napucana, moderna ili visokotehnološki zapakovana produkcija. To je kreativna odluka. Zašto onda ta trka za "boljom produkcijom"?

Srbija je, objektivno, selendra, sa lažnom, ulepšanom slikom o sebi, gde deo ljudi još uvek ima pogrešnu percepciju jer se seća Jugoslavije koja je bila mnogo ozbiljnija država i tržište, ili jednostavno zato što je kad si deo selendre jako teško imati jasnu percepciju svog seljaštva. Džaba bilo pregleda na YouTube-u što pravih a što plaćenih - Srpska muzička scena je globalno gledano apsolutno irelevantna u svakom smislu.

Samim tim je ovdašnji odnos prema tehnologiji palanački. Sa jedne strane, zbog siromaštva i osećaja da je tehnologija nešto skupo i teško dostupno (pa samim tim i važno i vredno), ovde oni koji imaju para pokušavaju da kupovinom određenih komada opreme stvore sebi osećaj da su moderni. Onda snimaju palanačke, neoriginalne, muzički zastarele albume na kojima do besvesti koriste što skuplje komade opreme, ganjajući što više neke dečačke snove, i želeći da ima album zazvuči "svetski". U suštini, 95% naše "San Remo iz 1985. godine na steroidima" muzike je upravo to. Ne znači da ti ljudi nemaju talenta, da se razumemo, nego da je sama ideja u suštini bizarna: zastarela, reciklirana muzika, snimljena opsesivnim pristupom u kome je neko ubeđen da juri "svetske standarde" - iako svetska muzika zvuči sasvim drugačije.

Sa druge strane, potpuno kontra, postoji publika (ali i muzikanti) kojoj je merilo prihvatljivog, ne samo u muzici, spušteno ispod svake normalnosti. To je muzika koja prati celokupno survavanje društva. Ova ekipa je suštinski možda i iskrenija - oni su prihvatili potpuno nakaradnu estetiku, i u njoj neke stvari koje objektivno loše zvuče - postaju dobre jer su se ljudi na njih navikli. Opet, ni to nije nova pojava. Sećam se anegdote kad je u jednom našem studiju vlasnik početkom devedesetih nabavio Kurcvajl sempler sa proširenjima, nabaio sample CD-e i pokušao da nekom turbo sastavu isprogramira iole realističan bubanj bas i ostale instrumente. Kad im je pustio ljudi su bili ekstremno kiseli, on menja njima se i dalje ne sviđa. Na kraju ode i pozajmi Roland SC88 ili tako neko govance, pokrene general midi farbe i oni se oduševe - to je to!

Elem, traženje "bolje" i "skupe" produkcije je jednostavno - palanački sindrom. Lično, da se razumemo, ja sam daleko od toga da mogu uzeti šta god i smiksati fenomenalno - to i nije nešto od čega živim ili što mi je cilj. Ali osnovna ideja je zapravo da se u jednom trenutku, u ličnom razvoju i učenju da se snima i miksa, dođe do tačke da više nije problem "da se sve čuje", "da sve bude napucano" " da sve gruva". Pravi cilj je da se nešto smiksa tako da pomogne muzici, pesmi, ili izvođaču da zasija.

E sad, pošto je cilj svakog normalnog čoveka da se usavršava i postaje bolji u onome što radi, neminovno dolazi do te čudne šizofrene situacije, u kojoj se ganjaju svetski rezultati i ideje, a primenjuju se lokalno i u sasvim drugačijoj sredini. Ali ja mislim da je to normalno, na kraju krajeva. Jer kad iole inteligentan čovek potpiše mentalnu kapitulaciju i krene logikom, "ma šta me boli kurac, dobro je" i počne tako da živi, on u nekom svom unutrašnjem segmentu postaje mrtva, prazna osoba. Jer negde, smisao života nije samo da pijemo jedemo prcamo i kenjamo, da izvinete, već da učimo i razvijamo se. Pa eto i tako što se trudimo da budemo bolji u sviranju ili snimanju. To što je čovek ovde gde jeste, ne znači da to treba da ga slomi i uništi visoka merila i ideale. Što manje ljudi ima ovakav drajv da budu bolji - to društvo još više tone u kaljugu.