Pa da, to je ono kad prođe sedamdeset godina (valjda) od smrti autora i delo pređe u javni domen – prestaju da važe materijalna autorska prava, ostaju samo moralna – obaveza da navedeš originalnog autora. E sad, zašto bi navodio autora ako u suštini niko ne može da te tuži za pare je druga stvar
Sećam se da je Sting svojevremeno u CD knjižici uz The Dream of the Blue Turtles naveo kako je autor instrumentalne teme iz
The Russians Sergej Prokofjev.
Kad mažnjavaš iz uslovno daleke istorije niko te, pa ni kritika, ne optužuje za plagijat. To se zove inspiracija
Bregović je sasvim druga struja, on se naslanja na trenutno aktuelne stvari, gde još ima živih autora ili njihovih naslednika koji mogu da mu dahću za vrat. Najranija faza Dugmeta je kao nekakav omaž Led Cepelinu, a opet – to što je Bregović maznuo od Cepelina je isto ono što je Pejdž maznuo od kojekakvih bluz umetnika. Uostalom, ko što je jednom i sam rekao: „Jebo pjesmu koja ne liči ni na šta”.
Celu ovu litaniju je napisao neko ko je u ono vreme bio fan grupe Smak (i po definiciji prezirao sve što ima veze sa Dugmetom) i koga i dan-danas zabole uvo i za Dugme i za Bregovića. Neki zaključci jednostavno ne bi trebalo da imaju veze sa emocijama i ukusima nego sa činjenicama.
Pozdrav,
Vasa