Mislim da je u pitanju lični pristup, odn. kako koji redoslijed nekome leži. Ja sam ovom pristupu koji upražnjavam (kao i DaBear) bio poučen od producenta Halida Muslimovića (nije Halid važan u ovome uopšte ;
, ali, eto, da pomenem
), bilvaktile.Da ne kažem 'decenijama' mi takav pristup nije legao, i nikako nisam mogao da se naviknem na to. Mada, znao sam da "što (od vremena) izgubiš na mostu, dobićeš na ćupriji", odn. vrijeme koje naoko izgubiš u početku, nadoknadićeš kasnije, jer ćeš ga dobiti kod samog krajnjeg miksanja. Naime (govorim o sebi) imam veoma zahebano uvo : poslije minut-dva, uvo mi se navikne na sound ; ma kako bio loš, i kako vrijeme odmiče, i loši zvuci mi počinju biti normalni. Na kraju, ako ne ostavim danima da to leži, pa onda da poslušam, uvijek ispadne njesra. Još kad se na to doda loš monitoring, onda je papica skuvana do kraja.
E, zato prvo tehnički dio : popravak uočenih grešaka u trakovima, slaganje, ... , ... , pa na kraju šminkeraj i ostalo.
A, istina je ovo što je Ever napisao u vezi toga da "moja" procedura se više koristi u toku komponovanja, kada je (u stvari) najvažnije da uradak dobije formalnu potvrdu da 'u tome ima nešto'.
Dakle, stanovišta sam da se u 'ovom' ne radi o tehničkim pravilima, nego o prijemčivosti postupka osobi koja ga primjenjuje.