[Grimasa]

TESTAMENT

Kažeš, da živeću večno,
mada… ne želim to,
bolje da živim srećno,
ili, da rodim se ponovo.

Ustajem, ponovo rođen,
budim se, ponovo,
slepim bezumljem vođen,
bauljam, okolo.

Guši me ovaj grad,
živim, ali ne dišem,
sedi starac – u duši mlad,
prošlosti svojoj, testament pišem.

Ostavljam stihove svoje,
tebi… mladosti moja,
ostavljam trag u pesku,
nek uzme, bilo koja,
ne, neću više,
drugi da kapu mi kroje,
ostavljam samo tebi…
očiju mojih boje.

Ostavljam dalje, redom:
sa usana mojih, dah,
moj glas, nacrtan kredom,
sa moje senke, prah.

Mrvicu moje snage,
što ostade, još od mene,
za neke prošlosti drage,
za neke, bivše žene.

Ne plači mladosti, ne plači,
zapevaj nešto, tiho,
zajedno bili smo jači,
sada ti ništa, ne može niko.

Možda ćeš shvatiti dušo,
kad staviš sve na sto,
kako je život uš’o,
tako je otišao.