Hvala vam puno na odgovorima.
Moja ambicija nije da budem bubnjar u bendu, već da znam te neke osnove, u smislu kad šta ide, šta lejeruje šta, kakve mogu biti varijacije, i tome sl.
Bavim se primenjenom muzikom, što za neke svoje profesionalne potrebe (novinar sam koji sam gleda sva svoja (audio) posla), što kada me pokoji prijatelj ili supruga (takođe novinar) angažuju kao free'but'no profi ispomoć.
Zato se i petljam u sve to, širim vidike, donekle i u onim pravcima kako novotarije nameću, ali mahom da bih redom popunjavao sopstvene rupe u struci koja je u Srbiji, mislim u praksi takva da ti ne treba ni osnovna škola, a kamoli sluh i osećaj za ritam, međutim, to je kao što i sami znate u suprotnosti sa onim kako bi, ne trebalo, nego moralo da bude!
E, ali kako su kriterijumi ovde takvi da surovom kvalitetu nema mesta na tržištu sem ako se ne napravi kompromis, pa zažmuri na jedno ili oba oka savesti i pokloni ovom ili onom monopolističkom, čitaj političkom sistemu vrednosti, tako je, bar meni jasno da ovde još dugo neće biti mesta ni za iskrenost u kreativnom stvaranju, a bez nje nema smisla usavršavati se sa mišlju da bi se sutra od toga moglo živeti mirne duše.
Ja ne volim da traćim vreme, odnosno, kako drugačije da nazovem usavršavanje ako unapred znam da me sutra umesto šefa dokazanog u praksi čeka neka isfrustrirana, ljigava i krajnje bahata neznalica u fotelji, kojoj treba reklama za nešto što valja na crno preko države, a pritom donosi sud o zvuku mog dela. Odlučio sam da mi takvi ne budu ciljna grupa kada razmišljam o sebi kao gazdi slobodnog vremena koje sam, između ostalog, spreman da uložim u obrazovanje.
Zato sam neke finansijski plodnije dane i iskoristio pa pokupovao te neke midi miksetice, pad-ove i kojekakve spravice, ne bi li svu tu aparaturu za instant stvaralaštvo iskoristio kako nekakav alat za pomirenje onoga što volim, a to je rad sa zvukom, i zadovoljstva mušterije čiji sam psihološko-moralni profil već opisao.
Nedavno sam "nabavio" NI Abbey Road semplove, i bez obzira što mi je ovde već spomenuto kako nikada neću dobiti ono što bih dobio sa pravim kompletom bubnjeva i sviračkim znanjem, meni oni zvuče kao pristojna simulacija. Čini mi se, dok ih slušam tj. PAD-ujem, da su jako realni, mnogo realniji nego EZ Drummer i Battery 3 koje sam do sada probao. Povuklo me je to konačno da razmislim o činjeničnom stanju, a onokaže da nemam pojma!
Zato bih voleo da naučim kako se svira bubanj.
I, mada znam da rizikujem smeh jer bi to većini ovde moglo delovati banalno i krajnje neprikladno ozbiljnosti ove teme, spreman sam sa vama podeliti još jedan razlog-anegdotu...
Naime, drum-sekvenceri poput spomenutog Battery-ja ili Groove Agenta, kao što i sami znate vizualno imitiraju hardverski uređaj. Takav je i NI Maschine, zar ne? Svi ovi softverski instrumenti i filozofija rada u njima apsolutno su prihvatljivi sa stanovišta elektronske muzike, gde ne postoji akustični instrument kao pandan ili polazna tačka za graditelja-programera.
Međutim, kod gitare, bubnja ili klavira situacija je obratna. Upravo je cilj da se omogući što logičnije i komfornije korišćenje artikulacija, da se lako ukapira veza između kontrolera i realnog instrumenta.
Kao ishod te relacije mislim da su autori BFD-a, EZ Drummer-a i NI Abbey Road-a napravili grafički interfejs koji verno dočarava vezu između PAD-a i stvarnog bubnja. Dakle, u trenutku kada pošaljete MIDI notu, vi na ekranu vidite da ste "udarili" doboš, činelu, bas-bubanj... ...koji su raspoređeni u virtualnom prostoru baš kao što su i u pravom. I vi to vidite, i ovo u vama, a u ovom slučaju u meni, budi potrebu da znam kako se pravi bubanj svira.
Pitaćete me, zašto ne staviš neki od mnogobrojnih groove ritmova koji već postoje u banci ovih VST-ova, pa ne ukapiraš preko njih gde šta, kada i kako ide? Ne znam. To mi deluje previše asocijalno i u potpunoj suprotnosti sa onim što je Big Bockie naveo, kada je govorio o potrebi da svirati znači biti sa ljudima. Makar i ako su na ekranu.