ne bih dalje ulazio u lik i delo antonija pušića, pošto mi je jezivo ambivalentna ličnost - od istinskog genija, do tako glupo šmirantsko providnog i isforsiranog manira, i par ozbiljnih promašaja, što muzičkih, što stavovnih. Jednostavno mi nema težinu argumentna ni referentne vrednosti, koliko god se do imbecilnosti divio nekim njegovima radovima i mislima, kako ranijim, a bogami i novijim. Al da je mrtav ozbiljan, uglavnom nije. Kolko sam ja bar sedeo sa njim
Enivej, ispod pojasa je jer je pesma opet ismevanje nečega što neko nije razumeo, ili nije želeo da razume, što je ko što rekoh već, meni malo nizak rezon. Može nešto da ti se ne sviđa do sutra, ali ljudski je poštovati , ili barem argumentovano pokušati da osporiš apsolutno pravo na poštovanje nečega što ne razumeš. A ja razumem Vukovu potrebu da stvari klasifikuje tako, iako mi se čini da nije do kraja ispratio moju argumentaciju, zašto bi zabavljačku veštinu didžejeva ipak priznao za muzičku umetnost. A piše, na nekoliko mesta već, no nebitno. Poštujem i to da ljude uglavnom smaraju ovakve debate