[Znak]

Istina je sve to o krizi kreativnosti, ali da se vratimo na naslov topika. Ima (kompetentnih) mi?ljenja da je za globalnu krizu muzičke industrije - a kod nas se naravno sve negativno iz sveta prenosi na kvadrat - jednako kriva i produkcija, tj. njene danas "neverovatne" mogućnosti. Sve mora da se čuje jako, jače, najjače; bas bubanj da otkida glavu, akustična gitara da zvuči kao da se slu?alac smanjio i u?ao u onaj otvor na njoj, bas gitara naravno vadi srce iz grudi, i sve ostalo ?to uz to ide, na par stotina kanala, bez pauze, kompresovano, limitirano, cementirano. Loudness war u postprodukciji je do?ao do vrhunca, dinamika svedena na nulu. Produkcija od 1980. je na silaznoj putanji i danas je i na vama gospodo ipak deo krivice ?to se i dalje vi?e slu?a muzika stara trideset godina. Jednostavno ovaj zvuk zamara u?i, a producenti nemaju hrabrosti da priznaju da je jedini put vraćanje na staro. Pogledajte recimo kako izgledaju wavovi albuma Deja Vu od CSN&Y iz 1971. To je talas, nije zid. Uz fantastične pesme, takva produkcija je potrebna da bi se album mogao prelsu?avati vi?e puta. Ljudsko uho je naviknuto na promene jačine zvuka, a digitalna era sa svojim "mogućnostima" to potpuno zanemaruje.