[Arthur]

pošto sam svakondevno do grla u pričama sa bendovima i domaćom scenom imam tu i tamo poneko mišljenje. Uglavnom se svodi na to da danas klinci uglavnom nemaju pojma o pojmu (pričam o proseku, čast izuzecima). Niti umeju da sviraju svoje instrumente (šta to beše svakodnevno druženje sa istim?), još manje da pevaju (peva onaj ko želi a ne onaj koji ume), a o pisanju pesama ni da ne pričam. Inspiracije niotkuda, originalnosti i sadržajnosti takođe. I onda se tako stvori cela scena polupriučenih ispraznih bendova koji idu okolo i dižu buku, i kukaju na sav glas kako je sve baš protiv njih i kako nam scena ni država ne valja. Mani ti S.A.R.S, taj bend je sa tom pesmom uspeo da dođe do tribina fudbalskih stadiona, i imaju svirke češće nego što pola nas može uopšte da skonta, a teško da sviraju za dž i za malu publiku. Nebitno da li oni nisu uspeli da napišu više nijedan hit, ovaj je dokazao da nije u sceni i zemlji problem, nego u samim muzičarima.Umrle su stare veštine i sistemi vrednosti, deca ne znaju ni šta ne znaju, a još manje imaju od koga da uče. I kad ti je to preovlađujuće stanje stvari na većini scene, kada se i pojavi neko ko ume da svira, peva, i napravi poneku pesmu, uglavnom ne može da se iskaže od ovih prvih, polupismenih. I ne samo to, nego zbog njihovog negativnog učinka, dobri bendovi ne dobiju ni trećinu pažnje koja im je potrebna da bi neko uopšte i stekao stav o njima, jer je javnost tu pažnju već potrošila na neke druge, veoma jalove bendove. Uprkos svemu tome, moguće je postići neki uspeh, i zadobiti pažnju javnosti i naklonost iste,počevši od medija i novinara pa sve do publike . Samo je potrebno neproporcionalno više truda i veština guranja koje nemaju veze sa samom muzikom, nego pijačarstvom.

Ima tu i drugi jedan pogled na stvari, malko još rasvetljavajući - većina valjanih bendova, koji se bave iole inteligentnijom muzikom, su zapravo u startu osuđeni na mizernu prolaznost jer zapravo gađaju žanrovske orijentacije koje su same po sebi i na zapadu marginalnije od mainstreama. Ovde jako malo klinaca uopšte želi da se bave mainstreamom, svi bi da budu novi Tool, Deftones, Perfect Circle ili bar Morissey. A ti isti izvođači, koliko god njihova veličina i kvalitet ne bio sporan, u startu i na svom domaćem terenu, uzimaju mnogo manje parče kolača negoli Lady Gaga, Beyonce, Britney i ekipa, koja se bavi uglavnom, ispraznijom i glupavijom muzikom, a ipak zarađujući dosta.
U srbiji ima stvarno dosta valjanih bendova koji svoj rad doživaljaju ozbiljno, i prave ozbiljno kvalitetnu muziku, ali pucaju na proporcionalno mali deo ionako smehotresno malog tržišta i doživljaju loš odziv. Zato se ipak dešavaju fenomeni poput Svi na Pod, Zemlje Gruva, SevdahBaby i sličnih, jer su od starta krenuli mnogo više radio-friendly. Istina je da se ti bendovi prilično guraju sa uredničkih pozicija, ali nisu jedini koji se guraju, a skoro da su jedini koji su se zapatili u šire mase. Jer njihove pesme i produkcije, stvarno smeš da pustiš u sred dana u bilo kojoj radijskoj ili televizijskoj emisiji, jednostavno, to im je ciljna grupa. I meni je potvrđeno sa Studia B da se procentualno domaća muzika u zadnjih godinu dana pušta više nego ikad u skorijoj prošlosti, što je po njima, isključivo posledica toga da IMA šta da se pušta. Koliko god to tralala bilo, to radi posao, i vraća nadu u domaću scenu. Jedva čekam da se pojavi neki bend koji će i iole rokerskije aranžmane progurati na radio, kao što se to na momenat desilo sa Broken Stringsima i pesmom "Bermude". Razlog zašto oni nisu dalje otišli sa privlačenjem pažnje uglavnom leži u njihovoj organizacijskoj neodgovornosti, i nepostojanju jasne i efikasne borbe da se veoma pristojna mainstream rock ploča sa nekoliko potencijalih radijskih hitova uopšte nekom dostavi i pusti.
Takođe, veliki problem je i samo live izvođenje, gde se vraćamo na priču o umeću sviranja i pevanja. Džaba hit, džaba radio i fejsbuk popularnost ako se dođe na koncert pa majstor ne ume da udari ni doboš ni nogu, snajka nije u istoj pesmi sa bendom intonacijski, gitarista jedva drži štim a bassista ima stihijski napad na žice umesto stabilnog groove sviranja. Dalje, ako im se slučajno desi da se ne proda više od (iju!) 50ak karata, odma pada motivacija, i cela svirka ionako postaje ćorak, umesto da se da svoj maximum raspoloženja i energije pa da tih 50 ljudi ode kući i kaže drugima "au jebem ti, al sam sinoć čuo dobar bend". Svi bendovi koji su uspeli, a koje sam ja uspeo da ispratim, su uglavnom :
znali da sviraju i pevaju
umeli da napišu refren i harmoniju koja nije 500 puta već čuta
umeli da se guraju po medijima, ali i opravdavali pažnju koja im je data
umeli da sviraju za 20 ljudi jednako kao i za 2000, i borili se za svaki aplauz
OZBILJNO SHVATALI SVOJ RAD


prosečno gledano, procenat bendova koji danas zadovoljaju sve navedene kriterijume, je mizerno mali, i svi kukaju kako im je država i mediji i ko sve ne kriv. Dok SARS jaše dalje, a Svi na pod osvajaju ceo region za 6 meseci, i ZoeKida puni novinske stranice