Ne, uopšte nije problem "održati" se u razgovoru, ali kada on dobije tok sasvim suprotan od pozitivnog, onda je možda bolje povući se.
Ipak, spominjan sam pa je red da vam kažem kako bez obzira na sve, poštujem mišljenja i onih koji smatraju da bi snimanje semplova sa nacionalnim motivima bilo neizvodljivo, beskorisno, nepotrebno...
Jer, tačno je skroz da se u Srbiji od Ministarstva kulture za "egzotične" projekte teško mogu iskamčiti pare, ali, oprostite, to niko od nas ovde nije probao u svrhu koja je ideja vodilja ove teme.
Tako da bez obzira na ironičan stav pojedinih, istina je da ne znamo kakav bi bio epilog takvog pokušaja.
A ja, opet, verujem da u ovoj zemlji ima potrebe da se spozna i čuva identitet, i to, na neki nov, originalan način, s'obzirom da su ostali odavno reciklirani i pobuđuju svest naroda poput konfeta bačenih s mosta u reku s namerom da razvesele ribe.
A ribe ćute.
Baš čudno.
Možda da im bacimo malo 'leba?
'oću reći, ovde ljudi ima toliko toga vrednog, ali pod naslagama nesloge i nainventivnosti, tako da uopšte nije čudno kada shvatite da pojedini oko nas tvrde kako je ideja ova ili ideja ona navodno gubljenje vremena, a da im pritom uopšte nije problem trošiti to isto vreme na odbranu negativne teze.
I sam to sada radim, znam
...
Ali da bi, ipak, koliko toliko zadržali plodotvoran tok ove teme, nadovezao bih se na sam njen početak:
Pavle Aksentijević, braća Teofilovići, nebrojeni anđeoski glasovi nepoznatih mladih pojaca raštrkanih po crkvenim horovima i manastirima širom Srbije, zatim čarobna frula Bore Dugića, tamburica Zvonka Bogdana ili glas (ili instrumenti) Slobodana Trkulje, klarinet Borisa Kovača, zašto ne i glasne strune Jelene Tomašević (igrom slučaja Kragujevčanin sam pa znam kako je i šta pevala u KUD-u "Abrašavić")...
Ovo je bogata zemlja.
Bez svojih...
semplova!
