hahah evo devojka koja tad nastupashe se oglasava...
sto se klavira tice,secam se kada sam imala smotre i ispite u muzickoj,uzasne su me treme drmale,svaki put.klavir u sali je uvek zvucao drugacije nego sto sam navikla,i pod mojim prstima se osecao kao kamenje.desavalo mi se cak i da se zabodem kad pogledam dole sebi u ruke,prestanem da sviram na nekoliko sekundi i zaboravim u trenutku celu kompoziciju.pa sam morala da pocinjem ispocetka.
ali taj drugi put,kad shvatis da si se vec izblamirao i zajebao,jednostavno se opustis i uzivas...jer sta moze da se jos sjebe...na kraju krajeva,okrenes se i zamislis ljude pred kojima sviras na wc solji...
@heatmanova prica - hah,moj zakljucak je...ne,trema definitivno nije bilo ono sto je narusilo taj nastup.nezadovoljstvo,radije.... bila sam uzasno nezadovoljna mnogim stvarima (znas i sam),i sebe sam unapred ubedila da ce biti lose...i tako bi..
inace nikad nisam bila preterano nesigurna u sebe kad je pevanje u pitanju (sto nije slucaj sa sviranjem klavira,tu nikad nisam bila sigurna).jer zaista volim da pevam,i to vise drugima nego sebi.ali poslednjih godinu dana kad su krenula opterecivanja oko falseva,svaki moj pokusaj koncentrisanja da budem tacna mi stegne glas,diskonektuje od emocije i sve svesno sjebem...resenje je definitivno,prepustanje melodiji...zato je moj zakljucak,treba se truditi i koncentrisati da dobro zvuci, dok vezbas... a kada dodje trenutak kad zelis da das sve od sebe i pokazes najbolje - NE TRUDI SE, nego UZIVAJ...jer ljudi koji te slusaju ne zele da se trude s tobom vec da uzivaju sa tobom...
bice bolje i tebi i njima...
a sto se tice treme koja se i vizuelno primecuje (znaci ne podsvesne nesigurnosti i sl koje uticu na tvoj zvuk,nego direktno izbegavanje kontakta sa publikom,skretanje pogleda,okretanje ledja,znojenje,drhtanje)...mislim da se ti problemi resavaju samo kad se dovoljno naljutimo na sebe...
evo npr,kad sam bila klinka,u osnovnoj su me djaci i uciteljica stalno molili da im pevam na casu muzickog,i ja sam za vreme pevanja svaki put bezlicno gledala u pod. nekako,na taj nacin sam valjda zelela da izbegnem da pokazem ljudima da mi paznja prija i da volim svoj glas. mislila sam da ce u suprotnom svi misliti da sam egocentricna i umisljena. i to me je dugo pratilo! samo do pre 4-5 godina ja nisam mogla ljude da gledam u oci,nasmejem im se i pevam,i pokrecem se prirodno.jer me je plasilo dal cu im biti cudna,ako nisu navikli da me vide na taj nacin.
kada sam jednom prilikom na snimku videla sebe kako posrano i stegnuto izgledam,i devojku koja je sa mnom pevala,a nije imala pojma s zivotom,ali se opustila i bolelo ju je dupe,zapitala sam se,zar nije gore da budes neko ko je sav stegnut trese se i 'blamira se',nego neko ko je slobodan,spontan i uziva,i 'blamira se'?ako vec sa sigurnoscu tvrdis da ces nesto da sjebes i ne budes zadovoljan posle,bar uzivaj dok sjebavas!
to je bar moj savet.
