Da se baram malo zatalasa na forumu.
Drago mi je što me zzzavitlavate, strašno ste dobri. Ali, u suštini je samo stvar u jednom neumornom razvlačenju kablova od jednog do drugog uređaja, i potom vraćanju svega toga na dva izlaza za stereo. Jeste vama smešno, ali tako je: to je običan inženjering i računica, obično programiranje. A sad, kako to može zvučati, ostavljam da se desi taj dan kada ću da postavim svima da čuju.
Pa ljudi, nisam „namerno“ uradio ni jednu celu pesmu. Tako i ne radi početnik, već izučava kako da dođe do najboljeg načina da pravi to što pravi, do najbolje produkcije. To je moja zaluđenost, i šta sad? Jeste smešno, super je.
Mučim se što nemam ljubitelje iste muzike kao saradnike, što nemam komplet studio. I to iskreno kažem. Zar da se stidim? Pa sloboda je govora, valjda. I ludacima se ne može zabraniti da lupaju dok ne rade protiv drugih. Šta sam ja kome zasmetao što se ispovedam, nemam pojma. A to što se smejete, još bolje, i treba da bude smešno; takva beda u kojoj se nalazim i treba da bude za smeh, jer to nema nigde na svetu.
Rekao sam za šesnaest taktova, kao za one u kojima je sve vrhunski što sam uradio, a gomilu drugih stvari nema potrebe da pokazujem osim za neke pojedinosti; dakle, tih šesnaest taktova sadrže produkciju, potpuno, i u njima se nalazi puna harmonija mnogih zvukova i melodija sve sa ritmom. Zato kažem da tih šesnaest taktova mogu razvući i mnogo duže, da stavim uvod, postepene ulaze; zvuk po zvuk, i to je to. Skromno, ali potpuno urađeno.
I kako kažem, tu sam stao. Jer potpunu (baš potpunu) završnicu produkcije ne mogu da završim bez potrebnih monitora i studijskog prostora. Ali tome se nadam. Eto, nadam se. Smem li? Jeli smešno?
Videćemo, pa šta bude.