jao mrzim te neprijatne situacije gde ludi pokushavaju da izgledaju normalno i da te nateraju da mislish da sa tobom neshto nije uredu.. umeju toliko biti jebeno navalentni i ubedjeni u sebe da je to nenormalno...
eto, meni bila neka kvazi pevachica.. i kao, ja je snimam.. i sad, sa leve strane prozor i ona u studiju.. ja okrecem glavu na desno i kao gledam u pik metar da ne zaklipuje a vrishtim od smeha u sebi.. i to je taj nevidjeni osecaj.. smejem se bukvalno sam sebi, shto sam toliko bedan..
i sad, ona izlazi.. ja je pozvao "imamo dovoljno materijala" aj zajebi, dodji vamo.. i ona dolazi.. i kao.. aj ugasi auto tune..
ja je gledam (naravno auto tune nisam ni stigao da dignem) i kazem joj, ma jok, opusti se.. ona: pa vidi shta mi radi sa glasom! ne samo da ti falshira program nego mi i skroz nesigurno zvuchi glas..
elem, ja joj kazem da je termin proshao i sve to.. i da je ovo ok, da ce se iskoristiti neshto..
da bi se riba na kraju zalila na mene kod lika chiji je bio studio..
ne ne.. jednostavno, voleo bih da imam srca da izbacim tako nekog napolje pa nek se snadje kako zna i ume.. al jbg.. nisam takav...
i posle se uvek zavrshi isto.. osecam se jadno, ceo dan sam potroshio, i josh cu nekoliko dana potroshiti dok je vratim u harmoniju..
a o reperima van takta da ne pricham.. lik napishe strofu gde je prvi lajn tri rechi a drugi je 20. i naravno, to ne moze da se odrepuje u ritmu, i on kao, ubrzava ti matrica..
mislim, metak u chelo i sebi i njemu odmah