Pepersi su rekli sta su imali izmedju albuma "Mothers milk" i "One hot minute". Posle toga su trebali u penziju i da ih pamtimo svi po lepom.
Kada je Navar usao u bend posle Frusciante, bio sam uzasno skeptican, ali se ispostavilo da je dobro doprineo zvuku benda.
Kada sam cuo da su se pepersi ponovo okupili i da se Frusciante vratio iz mrtvih, bio sam presrecan.
Kad sam cuo prvi singl sa albuma "Californication", cekao sam da vidim spot jer sam mislio da su primili u bend nekog morona, a da je prica o Fruscianteu bila patka za fanove.
Na zalost, na spotu (i na albumu) je bio covek koji je brilijantno odsvirao prethodne albume, ali ostavivsi "stari zivot iza sebe", vaskrsao je kao strejt tip i kao gitarista- hobista. Ni nalik onom starom gitaristi...
Californication i By the way sam jos nekako progutao "u ime starih vremena", ali ovaj poslednji sam jedva odslusao od pocetka do kraja (pa jos je bio i dupli) na silu. Jedno 17 puta sam bio u iskusenju da iskljucim i da vise nikad ne pustim. Ipak sam saslusao do kraja... I nikad vise nisam pustio...
Konacno razocarenje se desilo na koncertu, sto sam vec dovoljno drvio ovde, ali hocu da kazem, da posle ovakvog sunovrata jednog odlicnog benda, ne cudi to sto maznjavaju tudje stvari, jer svoje ocigledno ne mogu da naprave, jer su u medjuvremenu ostali i bez stava i bez ideja, po cemu su upravo i bili prepoznatljivi.
Oduzilo se ovo...