Nisam odavno pisao ogromne postove, pa ću sad da smorim malo
Ko zna, možda neko pročita i nađe nešto korisno u mojim pogledima na predmet priče...
Elem:
Forum je istovremeno i zajednica, ljudi se znaju pa je lepo kad dođeš, napišeš nešto pa se malo svađaš a opet vidiš da te mnogi podržavaju i razumeju itd. E sad, da li je kontraproduktivno kada prijatelji podržavaju neke odluke osobe i tapšu po leđima, a često mnogo bolje kada nas neko kudi iako nam to u prvi mah nije lepo, o tome bi se odvojeno moglo pričati.
Narod je inače sastavio gomilu izreka pa se pominje i nemogućnost imanja jareta i para, sa druge strane neki ljudi imaju i jare i pare pa prkose tzv "zdravoj" logici koja se koristi kao čekić kojim se izudara mladalački polet i elan pa postanemo "zreli". Takođe postoje i dve struje "idealistička" i "realistična" koje su suprotstavljene u stavovima u životu, mada ja lično ne vidim da je to nužnost. Problem je problem samo dok čovek ima neku tačku gledišta, i primetio sam da većina problema koje imaju ljudi koje poznajem u stvari u sebi nosi sam ugao gledanja na situaciju na određenom nivou pri čemu ne primećuju šta je u stvari ono što žele i šta je zaista problem. Nekada provedemo mnogo vremena u dvoumljenjima oko nekog problema, a on je tu samo zato što ne vidimo stvari na pravi način ili ne razumemo zašto ih vidimo upravo tako kako ih vidimo.
Ovo sad ispade malo zaguljeno i komplikovano za pročitati možda, ali ajmo dalje:
Kao prvo, kreativnost najbolje funkcioniše kada joj se zadaju okviri u kojima je ograničena. Primer iz arhitekture: Nije mnogo zanimljivo (iako izgleda da jeste) ako ste arhitekta dobiti odrešene ruke da napravite kakvu god hoćete zgradu sa niti jednim zadatim parametrom šta ne sme i šta mora. Mislim, može vam biti interesantno prvih nekoliko puta, ali beskrajne mogućnosti dovode do rasplinjavanja i rasipanja energije. Sa druge strane fascinantno je šta su ljudi u stanju da isprojektuju i sagrade na 3 metra širokom placu između zgrada gde jedva da stiže dnevno svetlo. Ja ne bih rekao da je to manje umetnost od onog prvog, dapače. Da bi u potpunosti iskoristili snagu reke recimo mi usmeravamo vodu tako da ograničimo kretanje a time povećamo silu, koju iskoristimo, isto i sa potencijalnom i kintetičkom energijom...mislim da je kreativnost često upravo takva.
E sad skoro svaki muzičar-kompozitor sam po sebi ima veliki ego, i sklon je zaboraviti da je muzika takođe i komunikacija (a ne samo nešto što služi ličnom izražavanju) i da je namenjena drugim ljudima, arhitekti je verovatno to donekle lakše da prihvati. Čak i ako pravimo muziku za sebe, retki su ljudi koji neće poželeti da to nekako izdaju na nosaču zvuka, a samim činom izdavanja, muzika prestaje biti napravljena "samo za nas", i padaju u vodu argumenti "ja radim samo za sebe". To oko svih onih priča o "prodaji" "komercijali" i sličnim nonsensima kojima ljudi vole da se bave. kPo tome, kad bi se postavila matematička formula ispalo bi da je broj slušalaca uvek obrnuto proporcionalan kvalitetu muzike, pa ako se moja muzika ne sviđa ama baš nikom, ja sam suvi genije.
Konačno niko ne zabranjuje nekom ko radi muziku za druge da radi takođe tačno ono što želi za sebe. Pa se postavlja pitanje zašto se toliko često u ljudskom umu javlja koncept o suprotstavljenosti rada za druge, rada po narudžbi, "komercijalnog" i rada za sebe, kao šatro iskrenog, otvorenog emotivnog, "ličnog" i "istinitog".
Ako treba da snimim gitare za neku sraćku od pesme, to ne znači da je to nešto tek tako, i da samo uđem izađem i pri tome još patim što ne snimam za Pink Floyd. Čak i za drugorazredni narodnjak može da se odsvira gitara lošije ili bolje, postoji određena estetika u svakoj muzici pa čak i u šundu koju treba razumeti i ispoštovati, a zatim naći mesto za svoj instrument i napraviti (često i uglavnom na licu mesta) deonice i snimiti ih. E sad ja ne vidim zašto bih kao prvo zagađivao svoj um negativnim moralističkim mislima kada de fakto, postoji kreativni proces u svemu ovome? Kao drugo, ne vidim ni da me neko tera da to kasnije slušam kući, i ne vidim da mi to brani da takođe radim odvojeno od toga muziku kakvu volim, i da se osećam na način ispunjen njome. To da se neko oseća kao da je kontaminiran jer je odsvirao nekome foršpil mi više govori o tome da ta osoba treba da preispita sebe i to kako gleda na svet, meni je to (izvinjavam se na sirovom poređenju) kao da mu ga dam po velikoj nuždi u WC-u i nakon toga ugledam svoj izmet u wc šolji pa se zgrozim nad mirisom i izgledom, pa nakon toga 3 dana tvrdim kako ne mogu da jedem jer samo mislim na izmet i kako je to sve nepodnošljivo. Pa sad moram izabrati ili neću više ići u wc ili neću više jeste jer me taj negativan doživljaj tako "ozrači" da mi jelo presedne.
Svako može uostalom da sebi postavi limite pa ja recimo nisam tokom godina tezgario narodnjake jer ne volim tu okolinu i taj svet, ali ne vidim tu neko "veliko dvoumljenje". Pogleda čovek šta mu odgovara i izabere nešto što čuva njegov integritet, a opet nije ni neki ekstrem bežanja od realnosti. Naravno, to koliko krče creva, ima mnogo veze sa time koliko smo spremni na kompromise, lako je pričati o umetnosti i iskrenosti na pun stomak, to svi znamo.
Pa na kraju nekako mislim da sve dođe na to da li se čovek realizovao kroz ono što radi ili nije. Ako neko može da napravi muziku kakvu voli, pusti je u svet i zainteresuje određenu publiku za nju, lepo, i to da li radi još nešto usput ne mora da ga inhibira, ili jednostavno u jednoj fazi može da dođe do zaključka da ga i ono što voli da radi sasvim lepo izdržava. Znači mislim da je pravo pitanje "
Da li radimo ono što volimo punim intenzitetom i to nas ispunjava" a ne "Da li da ne radimo ono što ne volimo specijalno, jer je to kompromis". Bolje je razmišljati afirmativno. Mislim da kada čovek ima ono što mu je lepo i što raste i napreduje, više ga ne tangira mnogo da li mora da potroši par sati da bi se zezao sa reklamom za slane krekere ili ne znam čime već. To je samo posao koji je pri tome i zabavan na neki svoj način, samo mu treba pristupiti sa jednom drugom vrstom kreativnosti i svešću da ne treba ulagati emocije toliko u to. Uostalom kad već postoji nešto što nam je lepo i gde je usmerena pozitivna energija, onda se i ne lepimo toliko na to šta radimo kao posao.