"Ono ?to se u nas uobičajno smatra narodnom muzikom, naročito
novokomponovanom ili
turbofolkerskom, jeste često, gotovo uvek,
skarabud?is poku?aj da se zvuci navodne
narodne tradicije prilagode ukusima svetske đubre-kulture putem transplatacije disko ritmova. Ovo nije predstavljalo smetnju da se, čak i u okviru takvih propozicija, etabliraju velikani tipa Lepe, Tozovca ili Miroslava Ilića. No, ukoliko je Cune Gojković simbol izvorne narodne pesme, odnosno onoga ?to se pod tim podrazumeva, protagonisti trenda
world music odlaze jo? korak dalje, do samog korena tradicije. Istovremeno se otkrilo da je na? izvorni melos, kao i svaki drugi, autentična umetnička forma, da ne ka?em
narodno blago, kao i to da je on tradicionalno bio zloupotrebljavan iz vulgarno-komercijalnih razloga ili, za?to da ne, političkih razloga. Trebalo je da na scenu stupe pravi zastupnici etna poput Bobana Markovića, Bilje Krstić, braće Teofilovića ili ?abana Bajramovića kako bi se sastrugala oblanda kiča i gastarbajterske nostalgije, to jest tradicija ponovo postane sredstvo (
medium in the message (medijum u poruci(медијум у поруци))) za ispoljavanje novog senzibiliteta. Tu nije kraj
operacije: budući zbilja izvorna, ova je muzika autentično multikulturalna, to jest, ona je kao stvorena za integraciona povezivanja sa drugim i drugačijim tradicijama. "
Bogdan Tirnanić
