[Aleksandrija]

Kad fazani lete

Zasto trazis karizmu u sebi punjena ptico,
mogucnost prosvijecenosti
razdavaja te u beskraj od zudnje za misijom.
Miris zemlje,
koncentricni krugovi gluposti i neznanja,
kao prstenje.
Ono dalje ne razumijem,
izgleda mi da je mrtva straza.
Rekoh sebi,
moj Boze, koliko demagogije
sustavno poredjane
u artiljerijske salve.
Koliko pokradenih misli iza kojih
ne stoji nista osim,
mrznje,
sujete,
vlasti.
I koliko pokvarenosti treba
da se izlije pred nase noge.
I kako je do neprepoznavanja
dovedena sustina prevare.
I rijeka nije bila rijeka u samom pocetku.
I nije nuzno da ne bude ponornica do kraja.
Sto se dogadja kad' mrtvi fazani
lete iznad nasih glava
sto se dogadja kad' ocajanje zahvati ljude,
kad
ocajanje neumitno prelazi u kajanje
gledajuci iz daljine konture na sceni,
padaju mi na pamet vodene boje
umazane ruke,
brzo se peru.