Nije to nista posebno strasno. Za vid klasicarske orkestracije, moras da dobro poznajes manir svakog instrumenta ponaosob, njegov opseg, najbolju lagu, a takodje moras da si mnogo naslusan (ili jos bolje nasviran) orkestarske muzike.
U srednjoj muzickoj skoli postoji predmet orkestracija, koji se kasnije produbljuje na akademiji gde recimo dobijas klavirksku partituru, a ti treba da je raspises za recimo gudacki kvartet ili kvintet (to je najlakse). Sledeci korak je da to radis za veci kamerni sastav, a krajnji podvig je orkestracija za kompletan simonijski orkestar.
Sta ja u stvari hocu da kazem?
Taj predmet u skoli, sam po sebi je bio totalni smor, ali zato kasnije,dok sam svirao u simfonijskom orkestru, naucis sve to za prvih dva sata, a onda pocinje prava voznja.
Tek tada ti postaje jasno koliko to sve na papiru nema veze i koliko u stvari treba samo da slusas muziku i da logicki raspodeljujes deonice. Tek tu ti bude jasno da prelaz deonice sa violina na duvace nije nista posebno, vec, normalan muzicki tok.
Znaci, moj savet:
Sto manje papira, a sto vise prakse. U Beogradu si i mozes kad ti cefne da odes na probu filharmonije i zamolis da ti dopuste da slusas (sto ce za njih biti presedan jer ih niko ne slusa
). Za par proba, ukapiraces tacno poentu klasicne orkestracije, kako se vode glasovi i te fore.
E, sad, postoji i orkestracija koja nije po klasicnom obrascu i to svi olako prelaze preko toga, a ja mislim da je to trenutno mozda cak i bitnije, jer su postulati "klasicarske" orkestracije postavljeni pre par vekova i od tada se nisu bitno izmenili. Ali mi zivimo u vremenu mobilnih telefona, kompjutera, satelita i ne moraju duvaci da budu u sredini niti kontrabasi po strani, vec mozemo i da se igramo sa zvukom dok ne dobijemo zeljene rezultate...
Naravno, nije nikad lose znati i osnovu, da bi mogao lakse da uradis nadgradnju.