Re: The Professional Suicide of a Recording Musician
 

Eto, moj slučaj je identičan - nikad nisam voleo da idem na koncerte, osim na one na kojima sam nastupao (a na te sam ba? voleo da idem), a ipak sam bio na deset prvih koncerata Azre u Beogradu (pet dana zaredom u Domu omladine - matine i večernji nastup u velikoj sali koja je tad bila opremljena tapaciranim sedi?tima). Kako god da okrene?, ?ikica Simić i Aleksandar Vasiljević su budale koje nisu odavle. A rekao bih da nisi ni ti.

Ne radi se o nama nenormalnima, radi se su?tini muzke. To je prosto plemenski događaj koji uspeva da natera izvođače i publiku da se u istom trenutku na istom mestu emotivno sjedine. Nijedna umetnost osim pozori?ta to ne mo?e. Ne volim ja ni u pozori?te da idem, ustvari uop?te ne volim da provodim vreme u gomili, ali ja ni ne tvrdim da sam normalan. Ali ne radi se o meni nego o muzici.

Pozdrav,

Vasa

Re: The Professional Suicide of a Recording Musician
 

Uh, zavidim ti na tih deset koncerata Azre. Ja ih nikad nisam gledao u toj magičnoj postavi.

Ako su ?ikica Simić i Aleksandar Vasiljević budale koje nisu odavle bila bi mi čast da budem budala sa iste te planete.

Slučajno sam ga pomenuo, a trebalo bi o njemu govoriti mnogo vi?e, i nikako slučajno. Kao ?to nisam ljubitelj koncerata tako ne volim preterano ni tzv. rock novinarstvo (ala sam ja neki mrgud, ni?ta ne volim), ali ono ?to radi ?ikica Simić nije normalno rock novinarstvo. Meni čitanje njegovih opisa muzike u većini slučajeva predstavlja mnogo jači umetnički do?ivljaj nego slu?anje iste te muzike. Na?alost, koliko znam, on ne gubi vreme po forumima, ali bilo bi interesantno čuti njegovo mi?ljenje o ovoj na?oj muzičkoindustrijskoj temi.

Inače, to ?to imam osećaj zahvalnosti prema muzičkoj industriji ne znači da sam ikad čeznuo da postanem deo te ma?inerije. Voleo bih da snimim album za jednog slu?aoca, koji ga slu?a sam u mraku sobe, recimo kao ?ikica Simić ili neko njemu sličan.

Re: The Professional Suicide of a Recording Musician
 

Nikad nisam do?ivljavao ?ikicu kao "rok novinara" nego kao "rečitog rok sladokusca". Jedini čovek sa kojim bih mogao da ga uporedim je moj (na?alost pokojni) kum Sa?a Marković/Bambus/Radio Mlado?enja/Mikrob, dugogodi?nji urednik "Lepog ritma srca" na Radiju B92 (jedine tamo?nje emisije koja nije bila patetična ni na koji način).

Back to the track:

Muzička industrija je prsla ko opanak - laka joj crna zemlja. Odavno nema likova koji stvaraju muziku i lagodno ?ive od tantijema/royalties. To nudi mogućnost da se muzika vrati tamo gde joj je mesto, među sve ostale poslove kojima se ljudi inače bave - proizvodnju hrane, preno?enje crepova, čega god... No more chicks for free, not even for a couple of witty lyrics:

<iframe src="http://www.youtube.com/embed/wTP2RUD_cL0" allowfullscreen="" frameborder="0" height="315" width="420"></iframe>

Pozdrav,

Vasa